O Valensiji, sram me bilo, nisam znala puno pre nego što sam u nju sletela. Medjutim, ono šta sam dobro znala jeste da je najbolje posetiti je u doba kad su Las Fallas u toku. I to u poslednjih nekoliko dana ovog festivala.
Poslah nekoliko poruka i ubrzo sam od drugova i poznanika dobila preporuke za to šta da posetim. A tu je bio i moj drug iz Italije, u Valensiji, kog koga smo Aca i ja bili smešteni, pa smo imali i smernice s te strane.
Mnogo boja. Mnogo oblika. Vesele ulice.
-Valensijo, ne znam da li bih te prepoznala bez ovog make up-a!
Falle (falje) su figure izradjene od kartona, drveta ili drugog zapaljivog materijala. Izložene su u raznim ćoškovima grada. Njihovo spaljivanje označava kraj festivala, koji je još u januaru počeo. Ko li ima srca da uništi ova umetnička dela...
Osim nekog sove-alarma koji se oglašavao iz susedne sobe bar jedno desetak puta jutarnje/podnevno, našem budjenju doprinosile su i petarde i ostala pirotehnika. Ulice su grmele. Danju manje, nocu više. Svake noći su, u nedostatku zvezda, nebo krasili vatrometi.
Praznično radno vreme. Ni časovi se ne drže. Tih dana glavna lekcija koja se u Valensiji obradjivala je ona iz hedonizma. Recimo u vidu doručka sa churossem i čokoladom.
Ili umesto churrosa buñuelos (bunjuelos). Klasična mekika sa malo bundeve unutra. Ulice su pored zejtina, mirisale i na roštilj i alkohol.
-A je l smem da predjem ulicu ovde, van pešačkog, eno saobracajca tamo?
Upitah jednu prolaznicu koja nam je davala smernice za grad nauke i umetnosti.
-Opušteno. Las fallas su u toku!
Razdraganost i sloboda. Policije je bilo, ali ne da sputa zabavu, nego da omogući da se ljudi bezbedno zabavljaju, što i jeste neophodno, pogotovo kada masa ljudi od 2-82 godine, obučenih u tradicionalnu odeću, sa mnogo cvetova i živosti krene da šeta ulicama. Kad bi se raspodelila, ova raskoš mogla bi komotno da ukrasi jos dva neka prosečna proleća.
Mada teško je o proseku pričati nakon posete gradu nauke i umetnosti. Deo ovozemaljske kugle gde je ljudska ruka dirnula i mislim da priroda ne bi trebalo da joj uzme za zlo. Velelepne gradjevine pružale su se preda mnom. Muzej nauke, botanička bašta, koncertne hale u plavoj i beloj boji. U ovom delu grada probah i piće tipično za Valensiju - orcxata (orćata). Pravi se od neceg sličnog lešniku. Prilicno je ukusna ta veganska poslastica.
Muzej okeaografije, najveći u Evropi, posetili smo pretposlednjeg dana. Više od 25 miliona litara vode u kojoj obitavaju da-se-naježiš ajkule i raže i ljupki delfini čiji smo nastup sa dreserima gledali. I još mnogo nekih morskih životinjica.
Pored svega ovoga na mene su i lep utisak ostavila i Jardines (bašte). Zelenilo, klupice, labudovi. Jedno mesto sasvim zgodno da se odmori, iskulira, popije kafa, bude romantičan. Ko šta voli.
Nakon mnogo pešačenja tih dana savladao nas je umor. Umesto planirane degustacije paelje, jos jednog tipičnog delikatesa iz Valensije, spremala sam musaku za drugare u stanu i pakovala kofer. Moji žuljevi demantovali su konstatacije dragog nam domaćina koji je za kojugod destinaciju ga pitamo govorio "tu je, na 5 minuta". Mislila sam da čika Ajnštajnova teorija relativiteta nije baš toliko relativna. Zaista sam mogla malo više da koristim ove vesele kartice za javni prevoz.
No comments:
Post a Comment