U komšiluku - Erasmus ++

Na lisabonskom aerodromu gužva.Tražim svoj let i srećna sam što moja kompanija nije u štrajku. Nadam se da će ručni prtljag uspeti da se uklopi u propisane dimenzije. Vruće mi je. Malo zbog toga što sam navukla na sebe džemper da smanjim prtljag, malo zbog toga što čekam da vidim da li se dimenzije njegove uklapaju u propisana pravila, a malo ću možda i temperaturu da dobijem.

Gledam ljude. Kako li im polazi za rukom da im ručni prtljag bude tako majušni? Kako li je moj cimer Aca uspeo da ponese priključak za struju u narodu poznatijeg "lopova"? Na Majorku?! Na 10 meseci?!?!?! A ja jedva strpam garderobu, lančiće, šnalice, puder, krejon, sendvič, štikle, starke (pošto starke sa štiklama nemam u svom cipelarniku).

Nešto manje od mojih bluza i suknjica fleksibilne su fascikle...papirologija neka draga sa razmene koja se dan ranije završila. Mape, porukice, blokčić...

Nedelju dana bila sam u Vizeu, mestu za koje sam prvi put čula kada sam videla poziv na fejsbuku za participante na Erasmus+ razmeni vezanoj za neformalnu edukaciju. Prvog dana nakon što sam stigla, odmah su nas odveli u restoran na večeru i upoznah društvo iz Italije, Španije i Portugala. Prijatna, domaćinska atmosfera i druželjubiva gazdarica, činili su ovaj restoran vrlo dragim mestom naših budućih obroka. Samo su tamburaši falili da se osećam kao kod kuće, mislim to...kao u kafani.

Spontana svirka

Kao po običaju na ovakvim dogadjajima, igrali smo igrice, upoznavali se kroz njih, diskutovali u grupama o tome na čemu bi još moglo da se poradi na budućim Erasmus+ projektima, a moj omiljeni deo bio je izrada promo videa i fotki i ujedno i upoznavanje ovog mesta u manje-više centralnom Portugalu.

Timski rad

"Life is too short to drink bad wines", izjavila je moja cimerka dok smo degusitrali specijalitete na portugalskoj večeri.

Sa zida jedne vinarije

Pitam se da li je loša vina u Portugalu uopšte i moguće naći. A možda smo samo imali dobre vodiče...

Božićna atmosfera davala je gradiću popriličnu dozu šarma. Na jednom od božićnih marketa, sa mini kućicama od drveta sa slatkišima i ukrasima, probala sam tradicionalno piće ginjinha, liker od višnje. Taman kad sam htela da zafrljačim ambalažu, jedan od organizatora mi je rekao da je pojedem. Mini čokoladna šoljica krckala je pod mojim zubima, zajedno s decembrom pod stopalima. Dakle, te jestive, lepe ambalaže nisu samo deo kreativnih fejsbuk stranica? Mmm...

Bacalhau a bras je jedno od tipičnih jela koje sam probala ovde. Riba, krompir i pavlaka. Nije loše, mada su se prisutni Portugalci hvalili kako njihove bake to bolje prave. U spisak svojih mini podviga dodala bih degustaciju raka. Nije da ranije nisam imala prilike, ali sad sam se prvi put usudila. Preživeh...za razliku od njega.

Bacalhau a bras

Nakon nedelju hladnjikavih, radnih, zanimljivih dana ugrabila sam priliku da tri sata provedem u Portu. Štaviše u Portu u sred zalaska sunca. Rozikasto-plavo nebo sa Suncem koje se slivalo negde iza mostova prizor je pred kojim nismo mogli da prestanemo da škljocamo aparatom.

Pastel de nata i čaša slatkog belog Porta, imenjaka grada u tečnom obliku od groždja, i već smo se krivudavim ulicama (zbog arhitekture, ne zbog vina), kroz lepo dekorisane zgrade i božićna svetla vraćali na autobusku stanicu.

Da. Složila bih se da je Porto s pravom u samom vrhu "must visit" gradova na mnogim listama, ako ne vara ovaj prvi utisak od tri prohujala sata u njemu.

Poslednja stanica na ovom putovanju bio mi je Lisabon i susret sa nekim dragim ljudima. Ovakvi dogadjaji doneli su mi lepe zalihe prijateljstva letos, dok sam sa BESTovcima uživala i radila. I što više trošim ta prijateljstva, ona su sve veća...

Tek što sam izašla iz "hope to meet you soon" zagrljaja" uletela sam u one radosnije "nice to see you again!"

Mnogo kaldrme rasporedjene po ulicama. Mnogo ulica rasporedjenih po gradu. Deluju kao da je svako imao slobodu da uzme svoj sokak i povuče ga na koju stranu želi. Broj pravih uglova na tlu sveden je na minimum.

S jedne strane oronule zgrade koje se renoviraju i tramvaji, koji daju tako retro izgled ovom gradu, a s druge mnogo zidova išaranih grafitima, koje krase njegovu urbanu stranu. Fino se dopunjuju ova dva stila.

Urbana...

...i retro strana Lisabona

Ono što se nikako fino ne dopunjuje je slika prebivališta beskućnika i mercedes parkiran pored. Nije mi se baš uklapalo u standarde/priče o standardima EU-a.

"To je njihov izbor. Vlada pokušava da pomogne, ali neki jednostavno ne žele. U mom gradu jedan čovek živi tako i priča kako on noću mora da ostane budan da štiti grad, kako je on čuvar grada" objašnjavao mi je drug. 

Jedna prolaznica ponadala se da sam ja socijalna radnica. S obzirom da mi je portugalski na nivou A(-1), moj drug, vodič, prevodilac joj je objasnio da nisam.

Onda još jedan vidikovac i prostrani pogled.

I već me umesto pozdrava pitali kad ću opet doći...

Okačih name tag o klin, dok ne saznam odgovor na njihovo pitanje.

Neka španska sela

Sela sam da sastavim tekst, a u glavi igram igricu memorije. Ljudi, spomenici, pejzaži…šta s kojim mestom povezati.

-Vidiš da sam tu nosila istu garderobu, znači ta mesta smo obilazili istog dana.

Pokušavam da povežem slike sa naših mini putovanja po Palmi, dok mi Aca pomaže i zaključuje:

-Pa ti si zato uzela da pišeš blog, da za 2 godine ne zaboraviš da si uopšte bila na Erasmusu...

Nije ni čudo što ne uspevam iz prve sve da rekonstruišem u sećanju, jer tek što sam naučila rutu od centra Palme do svog stana, već sam se upustila u istraživanje okolnih mesta, zajedno sa kolegama Erasmusovcima. Te izlete za nas su organizovali studenti iz AEM-a, organizacije zadužene za aktivnosti nas stranaca koji studiramo ovde.

Prvi od njih bio je Soller. Brzo smo napunili drveni voz i čekali da otpočne klackanje u pravcu ovog sela. Uske uličice, prodavničice sa voćem i suvenirima...sve me nekako vuče da o ovom mestu govorim u deminutivima i hipokoristicima. 

Kako šifra za wi fi nije bio nešto što su ugostitelji mogli da nam priušte, vreme uz prvu jutarnju kafu proveli smo prisećajući se srednjoškolskih dogodovština.  Nakon još malo klackanja u vozu bili smo na plaži.  Neki su igrali odbojku, neki pohađali časove plivanja kod kolega Erasmusovaca, a neki smo se privikavali na to da ćemo cenu čistog mora morati da osetimo na svojoj koži, kada nas gricne po koja ribica. Romantični prizor popodnevnih planinskih pejzaža propustila sam tražeći ugodnu poziciju za dremku u još romantičnijem voziću. Što ta romantika ume da bude neudobna...

Ulicama Soljera

Doza romantike bila je daleko manja, kada smo morali da žrtvujemo petak uveče, da bismo u subotu ujutru bili u stanju da sastavimo sebe i sendviče za put u Pollensu. Naša prva stanica na tom putu bio je Formentor. Moj organizam, inače vrlo osetljiv na krivine na putu, uspešno ih je preživeo. A vodile su do nekih lepih visina, uronjenih u plavetnilo. Nisu nam puno pričali o znamenitosti ovog mesta, izgleda da je dovoljno bilo uključiti čula i isključiti ostatak planete. Miris mora, udaranje o stene, melodiju nekih likova koji su svirali prijatan, latino ritam na gitari i promovisali svoje CD-e nisam, nažalost, mogla da prenesem na fotografiju.

Popodne smo proveli na plaži, sudeći po broju ljudi, nedovoljno poznatoj stranim turistima. I osetih se privilegovanom što sam imala priliku da zavirim u ovaj deo Majorke, manje-više rezervisan za domoroce. Ovde su indikatori čistoće pored ribica bile i alge, što mi se baš i nije dopalo. Vetar je podsećao na to da nije jek sezone, pa sam se brzinski brisala kada sam izašla iz vode.

-E ajde budi se, Palma...

Moj stomak je uspešno savladao krivine i prespavao pejzaže i u povratku.

Po preporuci drugarice, koja ovde živi godinama Valldemosa je nešto što ne bi trebalo propustiti. Tako smo Aca i ja banuli u kancelariju AEM-a, dok još nisu karte ni spremili za prodaju.

Organizatori su poručili da obavezno probamo specijalitet „coca de patata“, po kome je ovo mesto poznato. Štrpnula sam od drugarice. Nisam se pokajala što je nisam naručila. Obična prazna krofna. Kao moje bake što prave, samo diet varijanta (70% manje masti). A od priloga samo prah šećer. Uživala sam u svom karahilju (španski naziv za kafu sa alkoholom) sa brendijem. Kofein da me razbudi, brendi da tečnije pričam španski.

Sedeli smo tako nekih sat vremena u kafiću, a kako je nailazilo društvo, a mi pridodavali stolice, pola ulice smo zauzeli. „Kad Erasmusovci nisu besni, ni kafić nije tesan“, konstatovala bi moja baka, jedna od ove dve koje bi oduvale coca de patat-u sa kulinarske rang liste, bar 5 mesta ispod.

Coca de patata

A onda smo se uputili ka Serra de Tramuntani. Male tezge sa suvenirima i raznim đakonijama, lepi vidikovci, neka izložba slika...ja ću je svakako pamtiti po madronu, voćke koja ima izvesni procenat alkohola u sebi ili se samo tako predstavlja. Tačnije, više po našim uloženim naporima da se domognemo njenih visokih grana.

Madrono

Da li je do moje orijentacije u prostoru ili jednakoj dozi šarma koju su stanovnici ulagali da izrade svoje kućice, ne bih mogla da garantujem da da me bacite u neko od ovih španskih sela koje sam posetila da li bih mogla da ko iz topa kažem u kome sam. Bilo kako bilo španska sela za mene su sada asocijacija na ljupkost, pa tek onda na nešto o čemu nemam nikakvu predstavu.