-Jaoj sad kad se vratim u Srbiju posle Palme pa zapevam "idem preko zemlje Srbije, na na na na na na na
-Peeeetra.
 |
| Ne bih je puštala iz zagrljaja! |
Tako su izgledale moje pripreme pred kraj Erasmusa.
Vukla sam kofer, posipala ulice prah šećerom iz ensaimade (onog tipičnog majorkinskog slatkiša koji sam kupila za kući) i smejala se sa Acom na naš račun i improvizacije pakovanja na aerodromu gde smo od dva kofera i njihovih viška kilograma napravili dva kofera i nešto nalik na sarmu (spojivši tri torbe) samo da uspemo da prenesemo u Srbiju sve što smo nameračili.
 |
| Snalažljivost pre svega |
 |
| Ulicama Frankfurta |
"Ovaj što radi na skeneru za kofere mi rekao "lady", a pog'le me na šta ličim", iskomentarisah svoj stajling dok sam vukla Zarin damski šešir, starke i neke krajnje fenski sluške u kombinaciji sa belom lepršavon suknjom. Da ne zaboravim torbicu oko vrata, jer sam već jednom zažalila što od mame i tate nisam slušala savete oko čuvanja para i dokumentacije. To naravno ne znači da nisam imala još jednu torbicu na ramenu. Nadam se da osim aerodroskih kamera nijedne druge nisu ovekovečile ovaj moj uspeli pokušaj da prenesem u Srbiju sve što sam naumila.
Sedam sati pauze izmedju letova iskoristismo da prošetamo centrom sparnog Frankfurta. Već mi je nedostajala ljupkost Španije.
"Pazi šta pričaš, ovde ima i naših", čulo se sa strane. O, još neko se prebacuje u "serbian mode"!
Natpisi na ćirilici, dinari i carinici čekaše na aerodromu.
 |
| A i za ulazak |
-Je l' imate nešto da prijavite za carinu?
-Garderobu neku...
-U kojoj vrednosti?
-Je l' se računaju sniženja po kojima sam kao sumanuta jurila, da kupim sve te lepe stvarčice il mislite na punu cenu?
Da sam to odgovorila verovatno bi mi prevrnuli kofere naopačke, ovako, ja prećutah, kofer prodje, čak mi je carinik prišao da pomogne sa jednim koji se srušio. Sva sreća pa svoju "a u p..." psovku ne dovrših. Ups! Biće interesantno ovo ponovno uvodjenje cenzure u rečnik.
Kafe autobuske stanice, turska, ratluk i "lila lila lila, baš ti lepo stoji" koja trešti iz radija dočekaše nas u prokišnoj noći. I tako čekajući prvi jutarnji reših da sastavim tekst za blog. Poslednji? Ne znam. Ima stvari koje sam nameravala da podelim s vama, a nisam još uvek. Možda ih objavim posterasmusovski, možda samo prepričavam uz kafe, možda samo preplačem dok budem listala albume sa slikama. Za početak da prestane ovaj osećaj zaglušenosti, i adaptiram uši na novu nadmorsku visinu i psovke žešće od "da puta madre".
A tebi što čitaš da kažem dve stvari:
-Mnogo ti hvala što si bio/bila uz moje tekstove. Nadam se da sam uspela da prenesem deo divnog dela mog života, deo divne Španije, deo Erasmusa.
-E a kad smo kod Erasmusa. Ako se ti stvarno još uvek dvoumiš da li da tako nešto sebi priuštiš u životu...rado bih ti maznula tu priliku, jer ja pet narednih godina nemam prava da apliciram za Erasmus! Prijavi sebe, doživi godinu koja...uh, šta da kažem a ne zvučim kao PR nego neko ko jednostavno nije svestan da se zavšila? Ili bi radije da brže daješ ispite u Srbiji, jer treba da se diplomira uskoro? Zašto? Jer te čeka neki posao ili ne daj Bože treba da se požuri sa prijavom za biro? A činjenica da štrebaš umereno, upoznaš gomilu ljudi, jednu novu državu, osamostališ se i dobijaš stipendiju od koje možeš sasvim lepo da živiš tih meseci ne zvuči kao tako dobra ponuda? Ili samo ne zvuči dovoljno realno?
I ovi što puštaju ovu ćirilicu stvarno bi mogli bar da bace neku strofu "dižem svaku čašu petu za najbolji grad na svetu", pa da se lepo zbunim i ne znam da li da je posvetim gradu koji je zvanično na listi taj http://www.thesundaytimes.co.uk/sto/style/homes_and_gardens/best_places/article1533629.ece ili rodnom Nišu, u kome me čekaju sa zagrljajima koji nigde neće moći da budu tako topli, ma koliko se puta vraćala i ma koliko dugo bila odsutna.
 |
| Nakon završetka cimerskog mandata... |
