Gde se prave zavodnici...i okolina

Da nisam imala prilike da posetim Istanbul, verovatno bi oduševljenje Granadom bilo još veće. Uske ulice su se šarenile od prodavnica garderobe, suvenira, začina i mirisale na aromatične štapiće. Da su Španci konzervativni verovatno bih imala utisak da sam u Aziji. Već na prvi pogled bilo je jasno zašto je ovaj spoj osmanske tradicionalnosti i mediteranskog modernog duha vrlo često jedna od omiljenijih turističkih destinacija.

Prošetali smo, večerali i navili alarme za 6 ujutru, jer nije bilo drugog načina da dodjemo do karata za Alhambru. 

Čekanje

"Plači sad kao žena, kad nisi znao da se boriš kao muškarac", jedna je od rečenica koja mi je ostala u sećanju s turističke rute. (Free walking tour - entuzijastični vodiči, sa zanimljivim anegdotama, kojima plaćate koliko želite kad se ruta završi! Ako vam do sad nisam rekla, evo sad pravim digresiju i kažem vam da gdegod da ste u mogućnosti uvek izaberite radije to, nego nekog unapred plaćenog vodiča.) Rečenica je inače upućena sinu od strane neke sultanije, koji nije umeo da se izbori za presto, pa je morao da napusti Alhambru. Što se imena sultanije tiče, tu bih vam preporučila google.com.

Na ruti smo slušali i o Kolumbijevim pohodima i velikodušnoj kraljici Izabeli, koja mu ih je omogućila. A Izabela je u legendi poznata i kao Prljava (u smislu da nije imala mnogo kontakta sa sapunom,kupkama i sl).

Lepa anegdota za one koji razumeju španski

Usput probah i neki slatkiš pionono, sa alkoholom u sebi. Nije loš ovaj tipični andaluzijski zalogajčić.

Pionono

Alhambra, koja je od nas načinila ranoranioce tog dana, po meni je više oličenje moći, nego lepote. Mudehar stil je mogao da se uoči unutar ovih bedema i na mnogim drugim gradjevinama. Imala je dekoraciju u obliku stalaktita i stalagmita i mnogo ornamentike. Sva ta masivnost u meni je više budila poštovanje, nego divljenje.

I dekoracija dvorišta, u skladu sa duhom gradjevine

Iz ovog ljupkog grada naredno jutro nas je odvelo u Malagu, rodno mesto dva velika zavodnika, Pabla Pikasa i Antonia Banderasa.

(Antonio je bio odsutan, photo session je pao samo sa Pablom )

"Sada će vaš vodič da dodje, samo da uzme kafu", obvestio nas je njegov kolega.

"Zdravo. Sada ćemo da počnemo", pojavio se vodič sa kafom, "samo da kupim negde vodu".

I tako smo lagano, bez žurbe, sa ovim domorocem krenuli u obilazak.

(Osim što sam želela da vam predstavim tipičnog stanovnika Andaluzije, morala sam malo i da ga nacrnim što me nasamario da aplaudiram česmi da voda poteče, dok je nogom sakrio i regulisao senzor.)

Medjutim priče su mi bile prilično interesante.

Naučih da se umesto izraza "slomi nogu" glumcu tamo kaže "mnogo s*anja" i da potiče iz perioda kada se kolima išlo u pozorište. Tako da što je više publike, više je konja ispred, a samim tim i više nereda.

Običaj da se pršuta drži da prozoru ili u sobi, potiče iz perioda inkvizicije. Pa su tako muslimani držali svinjetinu na vidnim mestima, da bi se mislilo da su prešli u katolike.

Da ovaj grad ima jednu tvrdjavu manje, i Nišavu umesto mora, osećala bih se kao u rodnom gradu. Tome je verovatno i doprinela atmosfera pred početak najvećeg španskog, filmskog festivala koja se osećala u vazduhu, pogotovo u tom krugu oko pozorišta.

Malaga

Na kraju dana degustirala sam boccatas (bokatas, ukišeljene ribice, tipičan andaluzijski tapas) u nekom baru. Bila sam toliko umorna, da aroma belog luka koju su imale, nije imala mnogo prilika da mi upropasti veče. Sve što je sledilo bio je samo dubok san u hostelu. Već narednog jutra vraćala sam se na drago Balearsko ostrvo.

Boccarones

Mesi, Mesi neće ništa da ti škodi da malo prošetaš medju fanove!

Nakon turističke ture Seviljom momci su žurili na utakmicu Barselona-Sevilja, a ja smišljala alternativne metode da našaram jaja u hostelu, s obzirom da nas je jedno veče delilo od pravoslavnog Uskrsa.

Veliki red ispred hotela i autobus FC Barselone. Sasvim slučajno smo naleteli na  fanove koji iščekuju omiljene igrače. I priključismo se.

Papiri za autograme, kačketi sa loogom, dresovi...sve oko mene bilo je u znaku jednog od najčuvenijih svetskih klubova. Ja nisam sigurna da bih pogodila kako Mesi izgleda ni na testu na zaokruživanje, ali me sve to zabavljalo.

-Šta oni sad rade tamo? Je l' se spremaju? Piju kafu?

-Mislim da ne smeju kafu pred meč.

-A Šakira je l' šalje sad poruke mužu?

-100%.

Tako je optilike zvučala moja znatiželja.

"Ti ne znaš nijednog igrača, a uzbudjena si skoro više nego mi", konstatovao je moj drug.

Tu konstataciju mogla bih eventualno da objasnim time da ima nečeg uzbudljivog biti u situaciji koju dobar komad planete, pogotovo oni kojima je fudbal najvažnijas sporedna stvar u životu, priželjkuje...čak iako sam nikad nisi zamišljao da u toj situaciji budeš.

Ljudi su nadolazili, policija urglirala da bi gradski autobus mogao da prodje ulicom. Ljudi zvuždali i ponovo blokirali put.

Nakon jedno sat vremena izašla je kolona momaka u istim trenericama, mahnula, ušla u bus praćena ovacijama...i ostavila iza sebe gomilu klinaca praznih papira. Iz cele te gungule, nosim par fotkica.

Umorna od šetnje, bavila sam se dekorisanjem kuvanih jaja i dala prostora nekim pričama da se slegnu pred noćni izlazak. Tog dana smo obišli glavni trg, Plaza de Españu, po ukusu mnogih najlepšu u Španiji.  Ovom prilikom bih se pridružila stavu većine. Mnogo skladnog šarenila!

Slušali smo i o proizvodnji duvana i jednoj od starih fabrika. Više od njene, natprosečno lepe arhitekture za jednu fabriku, zainteresovala me priča o tome da je tu radila Karmen, baš ona koja je bila inspiracija za istoimenu operu.

Fabrika duvana

Na našoj se ruti našao i luksizni hotel. Dobro je poznata Špancima ta seviljanska nota da misle da su najbolji, pa tako nisu ispustili priliku da se pohvale time da je Madona odabrala da baš tu provede medeni mesec.

Gde je Madona provela medeni mesec

A ponosni su i na to što im je katedrala treća po veličini u Evropi.

Naša odluka kako da provedemo poslednji dan bila je zasnovana na predlogu vodiča, da ako mora da odabere samo jednu znamenitost da poseti, to bi bile Kraljevske palate. Presudna je bila studentska cena ulaznice od 2 eura.

Baš u tim palatama snimani su neki delovi serije Game of Thrones. Mnogo prostorija u mudehar stilu (kombinaciji arapskog i rimskog) i prostrana dvorišta, vraćali su par vekova unazad, iako ovde i sada svrati kraljevska porodica ponekad da prespava, kako smo čuli.

"Je l' mogu ja sad malo da budem princeza", palo mi je na pamet dok sam se provlačila kroz ono zelenilo.

-Ne može sad, moramo za Granadu.

Zapravo i nije neka šteta što se nisam ostvarila u tom pogledu. Tačno kad bih sama krenula da šetam svim tim dvorištima, mislim da me posluga ovako slabo orijentisanu u prostoru ni GPS-om ne bi našla. Nekako mi je bolje ležao ovaj 21. vek i sve divne prilike da malo prošetam predjašnjim vekovima.

Tražili smo kafić u kome je trebalo da se nadjemo sa vozačem blabla car-a, i prvi put isprobamo kako funkcioniše to kad sa skroz nepoznatim čovekom deliš putne troškove. Ostavljali smo iza sebe grad, koji je pored svega navedenog imao i jednu divnu osmatračnicu zalaska Sunca, a i bio kolevka Macarene. Kakve veze taj ples koji smo svi kao klinci igrali, ima sa crkvom istog naziva koju sam posetila, nisam uspela da saznam. Možda i bih da je moja ljubopitljivost bila jača od umora i da nisam prespavala skoro ceo put do Granade.