Povratak u nadrealnost

-Jaoj sad kad se vratim u Srbiju posle Palme pa zapevam "idem preko zemlje Srbije, na na na na na na na

-Peeeetra.

Ne bih je puštala iz zagrljaja!

Tako su izgledale moje pripreme pred kraj Erasmusa.

Vukla sam kofer, posipala ulice prah šećerom iz ensaimade (onog tipičnog majorkinskog slatkiša koji sam kupila za kući) i smejala se sa Acom na naš račun i improvizacije pakovanja na aerodromu gde smo od dva kofera i njihovih viška kilograma napravili dva kofera i nešto nalik na sarmu (spojivši tri torbe) samo da uspemo da prenesemo u Srbiju sve što smo nameračili.

Snalažljivost pre svega

Ulicama Frankfurta

"Ovaj što radi na skeneru za kofere mi rekao "lady", a pog'le me na šta ličim", iskomentarisah svoj stajling dok sam vukla Zarin damski šešir, starke i neke krajnje fenski sluške u kombinaciji sa belom lepršavon suknjom. Da ne zaboravim torbicu oko vrata, jer sam već jednom zažalila što od mame i tate nisam slušala savete oko čuvanja para i dokumentacije. To naravno ne znači da nisam imala još jednu torbicu na ramenu. Nadam se da osim aerodroskih kamera nijedne druge nisu ovekovečile ovaj moj uspeli pokušaj da prenesem u Srbiju sve što sam naumila.

Sedam sati pauze izmedju letova iskoristismo da prošetamo centrom sparnog Frankfurta. Već mi je nedostajala ljupkost Španije.

"Pazi šta pričaš, ovde ima i naših", čulo se sa strane. O, još neko se prebacuje u "serbian mode"!

Natpisi na ćirilici, dinari i carinici čekaše na aerodromu.

A i za ulazak

-Je l' imate nešto da prijavite za carinu?

-Garderobu neku...

-U kojoj vrednosti?

-Je l' se računaju sniženja po kojima sam kao sumanuta jurila, da kupim sve te lepe stvarčice il mislite na punu cenu? 

Da sam to odgovorila verovatno bi mi prevrnuli kofere naopačke, ovako, ja prećutah, kofer prodje, čak mi je carinik prišao da pomogne sa jednim koji se srušio. Sva sreća pa svoju "a u p..." psovku ne dovrših. Ups! Biće interesantno ovo ponovno uvodjenje cenzure u rečnik.

Kafe autobuske stanice, turska, ratluk i "lila lila lila, baš ti lepo stoji" koja trešti iz radija dočekaše nas u prokišnoj noći. I tako čekajući prvi jutarnji reših da sastavim tekst za blog. Poslednji? Ne znam. Ima stvari koje sam nameravala da podelim s vama, a nisam još uvek. Možda ih objavim posterasmusovski, možda samo prepričavam uz kafe, možda samo preplačem dok budem listala albume sa slikama. Za početak da prestane ovaj osećaj zaglušenosti, i adaptiram uši na novu nadmorsku visinu i psovke žešće od "da puta madre".

A tebi što čitaš da kažem dve stvari:

-Mnogo ti hvala što si bio/bila uz moje tekstove. Nadam se da sam uspela da prenesem deo divnog dela mog života, deo divne Španije, deo Erasmusa.

-E a kad smo kod Erasmusa. Ako se ti stvarno još uvek dvoumiš da li da tako nešto sebi priuštiš u životu...rado bih ti maznula tu priliku, jer ja pet narednih godina nemam prava da apliciram za Erasmus! Prijavi sebe, doživi godinu koja...uh, šta da kažem a ne zvučim kao PR nego neko ko jednostavno nije svestan da se zavšila? Ili bi radije da brže daješ ispite u Srbiji, jer treba da se diplomira uskoro? Zašto? Jer te čeka neki posao ili ne daj Bože treba da se požuri sa prijavom za biro? A činjenica da štrebaš umereno, upoznaš gomilu ljudi, jednu novu državu, osamostališ se i dobijaš stipendiju od koje možeš sasvim lepo da živiš tih meseci ne zvuči kao tako dobra ponuda? Ili samo ne zvuči dovoljno realno?

I ovi što puštaju ovu ćirilicu stvarno bi mogli bar da bace neku strofu "dižem svaku čašu petu za najbolji grad na svetu", pa da se lepo zbunim i ne znam da li da je posvetim gradu koji je zvanično na listi taj http://www.thesundaytimes.co.uk/sto/style/homes_and_gardens/best_places/article1533629.ece ili rodnom Nišu, u kome me čekaju sa zagrljajima koji nigde neće moći da budu tako topli, ma koliko se puta vraćala i ma koliko dugo bila odsutna.

Nakon završetka cimerskog mandata...

Mesto gde cena koktela dostiže i do 24 oralna zadovoljavanja - Magaluf

Evo kako izgleda kada osamnaestogodišnja britanska devojka dobije ponudu od konobara da oralno zadovolji 24 muškaraca u zamenu za "free holiday", a onda nakon obavljenog zadatka dobije zapravo koktel sa tim nazivom...

https://www.youtube.com/watch?v=SZmuODKvPMU

Ovo je jedna od priča koje sam čula u prvih mesec dana svog Erasmusa i vezana je za Magaluf, gradić na Majorci, pretežno naseljen Britancima. Ko je imao prilike da sluša o žurkama Britanaca i načinu provoda može jasno da razume zašto je njegovo ime sinonim za blud i razvrat.

Još jedan termin koji se vezuje za ovo mesto je balconing - kad pijani skaču sa balkona u bazene i neretko ginu.

Sve u svemu mnogo alkohola i golotinja na ulici - to je neki prizor koji sam očekivala nakon što sam ovog juna konačno rešila da posetim to mesto.

Naišla sam na alokolisanu grupu ljudi na plaži, pijuckala sangriu i nadala se da ako se ne provedem, bar mogu da prisustvujem prethodno mi opisanim prizorima i ovekovečim ih.

"Jao zaboravila sam žvake", konstatovah.

"Ma šta se brineš, ako ti pridje neko to sve pijano", rekao je Aleksandar i pojasnio da nije to do mene, nego do Magalufa.

Ljudi su pili ispred barova...ništa ekstremnije nego u nekim drugim mestima koja sam posećivala ranije. S tim što se zakon ovde da je zabranjeno piti na ulici mnogo manje poštovao.

-I gde je taj seks na ulicama?

-A videli smo mi prošli put.

-Baš seks?

-Skoro da da.

Tako je izgledala Acina radoznalost.

Plan je bio otići u klub gde za 10 eura možeš 2 sata da piješ neograničeno i onda preći u BCM, najveću diskoteku tamo.

Neka devojka/žena jela je nešto usput i stajala u tangama. Konačno neki nagoveštaj onog o čemu se priča. Izvinite čitaoci što sam mislila da ću sresti još neku, pa nisam odmah škljocnula aparatom.

Bar je bio toliko pun, da sam imala utisak da sam otišla na neki Erasmusovski 18-i rodjendan. Pored Erasmusovaca, tu su bile i neke devojke, koje su slavile devojačko veče, pile iz ovih jako interesantnih ambalaža (sa slike u prilogu), ležale na pod, na čelu s mladom i radile trbušnjake. Ne goji se prase uoči Božića, stvarno nemam pojma kako se to kaže na drugim jezicima...niti zašto je dobro što u tom momentu nisam znala.

U klijentelu je spadao i jedan lik, koji bi mi možda i prišao da ga alokohol nije oborio s nogu, pa su ga na rukama izneli. Još neki ne tako upečatljivi likovi, kokteli (ulaze u cenu od 10 eura, ne šokirajte se) u kombinaciji sa latino muzikom, dok mi vreme za piće na narukvici nije isteklo, pa sam se zavalila u separe, dovoljno trezna da ne zaspim kao devojka pored, taman pripita da potražim šifru za wi fi i ispunim ponekom inboks.

Ambalaža ne prodaje proizvod?

Umesto u BCM, ulazili smo u taxi. Vrlo je moguće da je za to što u Magalufu nisam videla ono što sam čula razlog bio četvrtak. Kakogod, ako budem upotpunila ovo iskustvo skorije, podeliću ga s vama.

Do tad bih samo da iskomentarišem članak na koji naidjoh u intenet izdanju nekog hrvastskog magazina;

"Mjerama se grad nastoji pretvoriti u detinaciju za obiteljski odmor zbog čega deseci dodatnih policajaca patroliraju ulicama u nastojanju da ih očiste od raskalašenih posjetitelja.

No, unatoč silnom trudu divlje scene i dalje su prisutne na ulicama, a i nakon uvođenja novih mjera zabilježeni su prizori na temelju kojih je jasno da se nije puno toga promijenilo."

Pa zamislite samo da nekom padne na pamet da Amsterdam, poznat po prostitutkama, drogi i raznoraznim slobodama, pretvori u centar povrtarstva? Vrlo diskutabilna ocena iz ekonomije i turizmologije sa ovakvim stavom. 

Majorka kao švajcarski sir!

Dok se dan još uvek dvomio da li da se naoblači ili razvedri, išla sam sa sestrom i drugaricom u oblilazak pećina Cuevas de Drach, najpoznatijih na Majorci. Tj. mislila sam da idem tamo. Ono za šta sam zapravo bila kupila karte bile su Cuevas de Hams. Uopšte nisam obratila pažnju na naziv, jer sam smatrala da je jedna pećina ili bar grupa pećina dovljna po jednom Porto Cristu.

Nakon sat i 20 minuta vožnje od Palme stigle smo na neki zabačeni deo Majorke, sa dobrodošlicom na nekoliko jezika. Krajnje turistički.

Čekale smo svoj red sa još gomilom ljudi. Zidine oko nas i senke drveća jedino što su otkrivali bila je misterija.

Polutama i kratki film o istoriji pećine, tome kako je osvetljavana i slični podaci.

Onda još malo hodanja sa stalaktitima i stalagmitima u polutami oko nas i još jedna video projekcija bez reči, ali sa jasnom predstavom razvoja čovečanstva.

"E baš mi je drago da sam videla Teslu", prokomentarisala je moja drugarica nakon filma.

I meni je bilo. Ali sam očekivala neki malo više "wow" efekat.

Mislim da ga je delimično opravdao drugi deo obilaska. Raznobojna svetla bila su pozadina vlažnih oblika, koja je priroda izvajala. Odličan spoj prirode i tehnike.

"Show on the lake" upućivala nas je hostesa (nazovimo je tako). Delovi Mocartovih kompozicija su počeli. Na zidu se projektovale neke note, njegov lik, i iscrtane balerine. Čovek u čamcu je veslao kroz jezero do nas, a onda se vratio istim putem uz poslednje taktove "Male noćne muzike".

Zažalila sam uvtom trenutku što sam kupila pogrešne karte. Las Cuevas de Drach, u koje sam mislila da idemo imaju taj čamčić isto, ali u njemu mogu da se provozaju i posetioci.

Ispile smo po sangriu i prelistavale u glavi prikupljene slike, lepe uprkos mom razočarenju zbog očekivane vožnje čamčićem.

Uveče sam se žalila drugu Špancu što sam se kupila pogrešne karte.

-Za Majorku kažu da je kao švajcarski sir. Toliko mnogo pećina ima.

-U Srbiji "bušena ko švajcarski sir" ima malo drugačiju konotaciju.

Nismo zalazili dublje u stilske figure.

Gde se prave zavodnici...i okolina

Da nisam imala prilike da posetim Istanbul, verovatno bi oduševljenje Granadom bilo još veće. Uske ulice su se šarenile od prodavnica garderobe, suvenira, začina i mirisale na aromatične štapiće. Da su Španci konzervativni verovatno bih imala utisak da sam u Aziji. Već na prvi pogled bilo je jasno zašto je ovaj spoj osmanske tradicionalnosti i mediteranskog modernog duha vrlo često jedna od omiljenijih turističkih destinacija.

Prošetali smo, večerali i navili alarme za 6 ujutru, jer nije bilo drugog načina da dodjemo do karata za Alhambru. 

Čekanje

"Plači sad kao žena, kad nisi znao da se boriš kao muškarac", jedna je od rečenica koja mi je ostala u sećanju s turističke rute. (Free walking tour - entuzijastični vodiči, sa zanimljivim anegdotama, kojima plaćate koliko želite kad se ruta završi! Ako vam do sad nisam rekla, evo sad pravim digresiju i kažem vam da gdegod da ste u mogućnosti uvek izaberite radije to, nego nekog unapred plaćenog vodiča.) Rečenica je inače upućena sinu od strane neke sultanije, koji nije umeo da se izbori za presto, pa je morao da napusti Alhambru. Što se imena sultanije tiče, tu bih vam preporučila google.com.

Na ruti smo slušali i o Kolumbijevim pohodima i velikodušnoj kraljici Izabeli, koja mu ih je omogućila. A Izabela je u legendi poznata i kao Prljava (u smislu da nije imala mnogo kontakta sa sapunom,kupkama i sl).

Lepa anegdota za one koji razumeju španski

Usput probah i neki slatkiš pionono, sa alkoholom u sebi. Nije loš ovaj tipični andaluzijski zalogajčić.

Pionono

Alhambra, koja je od nas načinila ranoranioce tog dana, po meni je više oličenje moći, nego lepote. Mudehar stil je mogao da se uoči unutar ovih bedema i na mnogim drugim gradjevinama. Imala je dekoraciju u obliku stalaktita i stalagmita i mnogo ornamentike. Sva ta masivnost u meni je više budila poštovanje, nego divljenje.

I dekoracija dvorišta, u skladu sa duhom gradjevine

Iz ovog ljupkog grada naredno jutro nas je odvelo u Malagu, rodno mesto dva velika zavodnika, Pabla Pikasa i Antonia Banderasa.

(Antonio je bio odsutan, photo session je pao samo sa Pablom )

"Sada će vaš vodič da dodje, samo da uzme kafu", obvestio nas je njegov kolega.

"Zdravo. Sada ćemo da počnemo", pojavio se vodič sa kafom, "samo da kupim negde vodu".

I tako smo lagano, bez žurbe, sa ovim domorocem krenuli u obilazak.

(Osim što sam želela da vam predstavim tipičnog stanovnika Andaluzije, morala sam malo i da ga nacrnim što me nasamario da aplaudiram česmi da voda poteče, dok je nogom sakrio i regulisao senzor.)

Medjutim priče su mi bile prilično interesante.

Naučih da se umesto izraza "slomi nogu" glumcu tamo kaže "mnogo s*anja" i da potiče iz perioda kada se kolima išlo u pozorište. Tako da što je više publike, više je konja ispred, a samim tim i više nereda.

Običaj da se pršuta drži da prozoru ili u sobi, potiče iz perioda inkvizicije. Pa su tako muslimani držali svinjetinu na vidnim mestima, da bi se mislilo da su prešli u katolike.

Da ovaj grad ima jednu tvrdjavu manje, i Nišavu umesto mora, osećala bih se kao u rodnom gradu. Tome je verovatno i doprinela atmosfera pred početak najvećeg španskog, filmskog festivala koja se osećala u vazduhu, pogotovo u tom krugu oko pozorišta.

Malaga

Na kraju dana degustirala sam boccatas (bokatas, ukišeljene ribice, tipičan andaluzijski tapas) u nekom baru. Bila sam toliko umorna, da aroma belog luka koju su imale, nije imala mnogo prilika da mi upropasti veče. Sve što je sledilo bio je samo dubok san u hostelu. Već narednog jutra vraćala sam se na drago Balearsko ostrvo.

Boccarones

Mesi, Mesi neće ništa da ti škodi da malo prošetaš medju fanove!

Nakon turističke ture Seviljom momci su žurili na utakmicu Barselona-Sevilja, a ja smišljala alternativne metode da našaram jaja u hostelu, s obzirom da nas je jedno veče delilo od pravoslavnog Uskrsa.

Veliki red ispred hotela i autobus FC Barselone. Sasvim slučajno smo naleteli na  fanove koji iščekuju omiljene igrače. I priključismo se.

Papiri za autograme, kačketi sa loogom, dresovi...sve oko mene bilo je u znaku jednog od najčuvenijih svetskih klubova. Ja nisam sigurna da bih pogodila kako Mesi izgleda ni na testu na zaokruživanje, ali me sve to zabavljalo.

-Šta oni sad rade tamo? Je l' se spremaju? Piju kafu?

-Mislim da ne smeju kafu pred meč.

-A Šakira je l' šalje sad poruke mužu?

-100%.

Tako je optilike zvučala moja znatiželja.

"Ti ne znaš nijednog igrača, a uzbudjena si skoro više nego mi", konstatovao je moj drug.

Tu konstataciju mogla bih eventualno da objasnim time da ima nečeg uzbudljivog biti u situaciji koju dobar komad planete, pogotovo oni kojima je fudbal najvažnijas sporedna stvar u životu, priželjkuje...čak iako sam nikad nisi zamišljao da u toj situaciji budeš.

Ljudi su nadolazili, policija urglirala da bi gradski autobus mogao da prodje ulicom. Ljudi zvuždali i ponovo blokirali put.

Nakon jedno sat vremena izašla je kolona momaka u istim trenericama, mahnula, ušla u bus praćena ovacijama...i ostavila iza sebe gomilu klinaca praznih papira. Iz cele te gungule, nosim par fotkica.

Umorna od šetnje, bavila sam se dekorisanjem kuvanih jaja i dala prostora nekim pričama da se slegnu pred noćni izlazak. Tog dana smo obišli glavni trg, Plaza de Españu, po ukusu mnogih najlepšu u Španiji.  Ovom prilikom bih se pridružila stavu većine. Mnogo skladnog šarenila!

Slušali smo i o proizvodnji duvana i jednoj od starih fabrika. Više od njene, natprosečno lepe arhitekture za jednu fabriku, zainteresovala me priča o tome da je tu radila Karmen, baš ona koja je bila inspiracija za istoimenu operu.

Fabrika duvana

Na našoj se ruti našao i luksizni hotel. Dobro je poznata Špancima ta seviljanska nota da misle da su najbolji, pa tako nisu ispustili priliku da se pohvale time da je Madona odabrala da baš tu provede medeni mesec.

Gde je Madona provela medeni mesec

A ponosni su i na to što im je katedrala treća po veličini u Evropi.

Naša odluka kako da provedemo poslednji dan bila je zasnovana na predlogu vodiča, da ako mora da odabere samo jednu znamenitost da poseti, to bi bile Kraljevske palate. Presudna je bila studentska cena ulaznice od 2 eura.

Baš u tim palatama snimani su neki delovi serije Game of Thrones. Mnogo prostorija u mudehar stilu (kombinaciji arapskog i rimskog) i prostrana dvorišta, vraćali su par vekova unazad, iako ovde i sada svrati kraljevska porodica ponekad da prespava, kako smo čuli.

"Je l' mogu ja sad malo da budem princeza", palo mi je na pamet dok sam se provlačila kroz ono zelenilo.

-Ne može sad, moramo za Granadu.

Zapravo i nije neka šteta što se nisam ostvarila u tom pogledu. Tačno kad bih sama krenula da šetam svim tim dvorištima, mislim da me posluga ovako slabo orijentisanu u prostoru ni GPS-om ne bi našla. Nekako mi je bolje ležao ovaj 21. vek i sve divne prilike da malo prošetam predjašnjim vekovima.

Tražili smo kafić u kome je trebalo da se nadjemo sa vozačem blabla car-a, i prvi put isprobamo kako funkcioniše to kad sa skroz nepoznatim čovekom deliš putne troškove. Ostavljali smo iza sebe grad, koji je pored svega navedenog imao i jednu divnu osmatračnicu zalaska Sunca, a i bio kolevka Macarene. Kakve veze taj ples koji smo svi kao klinci igrali, ima sa crkvom istog naziva koju sam posetila, nisam uspela da saznam. Možda i bih da je moja ljubopitljivost bila jača od umora i da nisam prespavala skoro ceo put do Granade.